TCP/IP

U praksi čitav Internet funkcioniše upravo po principu TCP/IP protokola. To je skup protokola koji sadrži dva glavna protokola, TCP i IP (standarde po kojima paketi podataka sa jednog računara putuju do drugog računara i nekom rutom se vraćaju ili ne).

TCP protokol (Transmission Control Protocol)

TCP protokol obezbeđuje pouzdan transfer podataka u IP okruženju. Sekvencijalna identifikacija bajtova je u nizu bez strukture kod transfera u TCP protokolu. Bajtovi u segmentima dobijaju broj sekvence, aplikaciji se dodeli broj porta i to se prosleđuje IP protokolu. TCP vrši takoreći kontrolu transmisije (prenosa) podataka, ali jasnije rečeno, on reguliše transportni sloj mreže.

UDP protokol (User Datagram Protocol)

UDP stvara nespojive pakete. On ne stvara veze i koristi se kada se podaci trebaju poslati brzo, baš kada je brzina bitna. On ne razmišlja o tome da li će paketi biti uništeni i nije mu bitan redosled. Obično se korsti za video konferencije, video telefonije (VoIP), servere za računarske igre, DNS kao i za još neke stvari. UDP za razliku od TCP-a, akcenat stavlja na efikasnot (brzinu) prenosa paketa uz minimalnu strukturu protokola. Zbog nedostatka provera, često se pogrešno navodi i kao Unreliable Datagram Protocol (Nepouzdan datagram protokol). UDP je za razliku od TCP-a, može se reći “puritanac” sa minimalnom opremom. To mu daje brzinu. Zahteva veoma mali broj podataka od servera i vrši sve osnovne radnje mreže, ali on jednostavno ništa ne garantuje.

IP (Internet protocol)

Među internet protokolima, IP je primarni protokol mrežnog sloja. IP sadrži adresne informacije i neke kontrolne informacije koje paketima daju mogućnost da se usmeravaju. IP sadrži informacije o adresiranju, čime daje mogućnost svakom mrežnom uređaju (računaru, serveru, radnoj stanici, ruteru…) da budu adresibilni, tj. da imaju jedinstvenu adresu i da mogu biti lako identifikovani u mreži. IP sadrži i kontrolne informacije da bi paketi bili rutirani na osovu poznatih IP adresa.

Rutiranje

Rutiranje je usmeravanje paketa ka IP mreži na kojoj se nalazi računar ka kom je paket usmeren.

OSI Referentni model

Za razliku od TCP/IP modela (četiri sloja), OSI model ima sedam slojeva. Slojevi u TCP/IP modelu su: pristup mreži, internet sloj, transportni sloj i aplikacioni sloj. Slojevi u OSI referentnom modelu su: fizički sloj, sloj veze podataka, mrežni sloj, transpotni sloj, sloj sesije, sloj prezentacije i aplikacioni sloj.

OSI referentni model (Open Systems Interconnection Basic Reference Model) je apstraktni opis arhitekture mreže. OSI referentni model se sastoji od sedam različitih nivoa apstrakcije.

  1. Fizički sloj (prenos signala) : jedinica – bit : Protokoli – Token Ring, IEEE 802.11.
  2. Sloj veze (Fizičko adresiranje, pristup medijumu) : jedinica – okvir (frame) : Protokoli – PPP, HDLC, Frame relay.
  3. Mreža (Logičko adresiranje i rutiranje) : jedinica – paket : Protokoli – IP, ICMP, ARP, RARP.
  4. Transport (Veza, pouzdanost, transport) : jedinica – segment, datagram : Protokoli – TCP, UDP.
  5. Sesija (Uspostavljanje sesije krajnjih korisnika) : jedinica – podatak : Protokoli – RPC, PAP, SCP.
  6. Prezentacija (Enkripcija i kodiranje podataka) : jedinica – podatak : Protokoli – MIME, SSL, TLS.
  7. Aplikacija (Mrežni procesi vezani za aplikaciju) : jedinica – podatak : Protokoli – HTTP, HTTPS, FTP, SSH, DNS, SMTP.

tcp-osi-modeli

HTTP protokol

HTTP (Hypertext Transfer Protocol) je mrežni protokol koji predstavlja glavni i najčešći metod prenosa informacija na web-u. Osnovna namena ovog protokola je isporuka HTML dokumenata, tj. web stranica. Ovaj protokol služi za komunikaciju servera i klijenta i funkcioniše po principu zahtev/odgovor. HTTP klijent, koji je najčešće web pregledač (browser), inicira prenos podataka nakon uspostavljanja TCP/IP veze s udaljenim web-serverom na određenom portu. HTTP server osluškuje zahteve na komunikacijskom portu (port 80 je podrazumevani) i čeka klijenta da pošalje zahtev. Nakon što server dobije odgovor po zahtevu klijenta, konekcija se prekida do sledećeg zahteva.

HTTPS protokol

HTTPS (Hypertext Transfer Protocol Secure) je kombinacija HTTP-a sa SSL/TSL protokolom. HTTPs obezbeđuje enkripciju i sigurnu identifikaciju servera, koristeći port 443. Glavna ideja HTTPS protokola je da se kreira bezbedni kanal preko nezaštićene mreže. Sertifikat se izdaje od strane proverenog i poverljivog izdavača (Certificate Authority), a to je preduslov da server bude zaštićen od napada. Kod pristupanja web stranicama koje koriste neispravne (nevalidne) sertifikate, noviji pregrledači ispisuju pitanje preko čitavog ekrana. Takođše u adresnom baru postoji precrtani https:// crvene boje koji govori da sertifikat nije validan.

FTP protokol

FTP (File transfer protocol) je najčešće korišćen protokol za prenos podataka između dva računara na mreži. Pogodan je za prenos velikih dokumenata. FTP koristi TCP/IP za mrežnu komunikaciju, što omogućava da bude pouzdan i sesijski orijentisan. FTP veza se uspostavlja na zahtev klijentskog računara prema serverskom računaru. Klijentski računar mora koristiti neki FTP klijent (Filezilla, Cyberduck i drugi.) kako bi slao konekcije na FTP server i razumeju se na standardnom FTP komunikacijskom portu 21. Lozinke i sadržaj fajlova se prenose bez enkripcije (šifrovanja), bajt po bajt pa saobraćaj može biti presretnut i iskorišćen za neovlašćeni pristup serveru. SSL i TLS algoritmi rešavaju ovaj problem.

Ostanite na našim stranama i biće vam super. Saznaćete još dosta korisnih informacija. Srdačno. Vaš Supernet tim.